„Budućnost malih vinara u Crnoj Gori je da udruženo prodaju svoje proizvode vinskim turistima“.
„Mali vinari u Crnoj Gori teško da mogu živjeti od vina, ali sam siguran da svi žive za vino“, kaže Rade Rajković, vlasnik male porodične vinarije u mjestu Ubli, udaljenom 18 km od Podgorice, koji vjeruje da potencijal kučkih vinograda tek treba da zaživi.
„Budućnost malih vinara u Crnoj Gori je u tome da prodaju svoje proizvode vinskim turistima. Kada bismo shvatili da smo previše mali da bismo jedni drugima bili konkurencija, mogli bismo da radimo zajedno, i da udruženi sa lokalnim proizvođačima hrane, oformimo jednu atraktivnu turu za turiste. Ljudi su sujetni, ali taj tabu se mora razbiti. Ja bih, na primjer, volio da ovdje u Kučima ima još 10 vinarija, jer bi onda turisti mogli da provedu čitav dan u našem kraju isprobavajući naše proizvode, što bi za mene bilo odlično. Ja sam tome ne mogu da se nadam”, kaže Rajković.
On je bio jedan od korisnika projekta finansiranog sredstvima Evropske Unije „Jačanje konkurentnosti lokalnih malih i srednjih preduzeća u Crnoj Gori kroz razvoj klastera”. U okviru tog projekta, određen broj vinara, maslinara i ribara dobio je podršku u stvaranju zajedničke brend strategije, poboljšanju pristupa loklanom tržištu i povezivanju sa kupcima iz drugih regiona.
Crna Gora ima dugu tradiciju proizvodnje vina. Kralj Nikola je u 19. vijeku donio proglas da svaki mladić koji hoće da se oženi mora da zasadi 200 čokota vinove loze, a oni koji bi zasadili 2000 bili su oslobođeni plaćanja svih poreza. Te loze koje su stare po stotinu godina i sad stidljivo stoje po obodima kučkih imanja.
Slično kako je kralj Nikola uspio naredbom da Crnu Goru učini vinogradarskom zemljom, tako je i Rade sa svojim bratom, po naredbi oca učestvovao u svakoj berbi grožđa.
„Djetinjstvo sam proveo u vinogradu s ocem i bratom, a od punoljetstva sam propustio samo jednu berbu i to onda kad sam bio u vojsci – 1981. Do dvadesete godine sam to radio jer sam morao, a poslije četrdesete sam to počeo da posmatram kao zadovoljstvo, a nadam se i biznis“, priča Rajković.
Vinograd Rajkovića se prostire na 1,1 hektar, a od 2. 850 loza proizvode 5.000 litara vina godišnje. Sve što proizvede proda nekolicini restorana i supermarketima. Većina crnogorskih vinarija ima slične kapacitete, a samo u Kučima takvih ima desetak.
Sami nemaju šansu da od pasije stvore profitabilan biznis.
„Kada su nas učili o klasterima, obišli smo i neke proizvođače vina u Sloveniji, i tamo smo vidjeli da su Slovenci uspješno spojili vinsku proizvodnju i vinski turizam. Mislim da je to budućnost i nas malih vinara u Crnoj Gori – da svoje vino prodajemo u svojim vinarijama, na kućnom pragu. Slovenci prodaju 40 odsto proizvodnje u svojoj vinariji.
Rade se na tom putu nada dodatnoj podršci EU. Sredstva iz IPARD funda mogla bi mu pomoći da dosegne godišnju proizvodnju od 10,000 litara, da ima 5 sorti vina, i da u partnerstvu sa komšijama koje proizvode sir i druge lokalne proizvode, služi hranu i piće u sopstvenom restoranu napravljenom u autentičnom crnogorskom stilu.
